Pai Mu Tan

Pai mu Tan (白牡丹, u prevodu beli pupoljci) je po zvaničnoj kategorizaciji onaj manje cenjeni od dva bela čaja koje je moguće pronaći u Evropi (drugi je Yinzhen, ili srebrne iglice), ali to svakako ne znači da je lošeg kvaliteta. Medju belim čajevima postoje samo jako dobri i oni za nijansu bolji.

U ovom tekstu pokušaću da uporedim čajeve kupljene kod dva različita dobavljača. Jedan je nemački distributer Paulsen koji drži štandove u supermarketima u Kelnu, dok drugi čaj potiče iz beogradske Kuće čaja.

Već prvi pogled na sadržaj kese ukazuje na to da čaj iz beogradske čajdžinice pripada višoj klasi, što se vidi po tome da su listovi koje Kuća čaja nudi celi, dok su u kesi donetoj iz Nemačke lomljeni.

Slike sa leve strane predstavljaju infuziju čaja nemačkog, a sa desne strane srpskog distributera. Mada se to sa slika ne vidi najbolje, obe infuzije imaju karakterističnu svetlu zeleno-zlatnu boju.
Što se ukusa tiče, kao što se očekivalo lomljeni čaj je direktniji i ima puno telo karakterističnog cvetno-metalnog ukusa koji se javlja odmah na vrhu jezika. Sa druge strane, celi listovi koji potiču iz Kuće čaja daju tečnost koja se ne otkriva na prvu loptu, ali zato nudi kompleksniji ukus u dubini usta, i dugotrajniju završnicu.
Oba čaja mogu da pruže dva kvalitetna prelivanja, dok je treće u oba slučaja već previše blago za moj ukus. Naravno, i ovde je nemačka varijanta robusnija, dok "domaća" varijanta zahteva više pažnje prilikom pripremanja, bolju vodu i striktniju temperaturu u preporučenom rasponu od 70-80 stepeni celzijusa.

Na kraju, zaključak je da je nemačka varijanta, kao robusnija, bolja za upoznavanje sa belim čajevima, ali ipak nižeg kvaliteta (što na kraju nije ni čudo imajući u vidu da je kupljena u čajdžinici supermarketa). Kuća čaja, kao elitna (čitaj jedina) čajdžinica u Srbiji ipak ima bolje listove za poznavaoce i sve one koji žele da u pripremu beliog čaja ulože malo više pažnje i vremena. A Pai Mu Tan tu pažnju i vreme svakako zaslužuje.

Uporedni prikaz čokolada, deo 1

Kako u ovom trenutku na srpskom tržištu postoji veliki broj čokolada, njihov uporedni prikaz zahtevaće nekoliko blog tekstova.
Pa da krenemo...

1. Kao što sam već više puta pomenuo, ubedljivo najbolja čokolada u Srbiji trenutno je Pionirova Diamond čokolada sa kakao krispijem. Neko će možda reći da je u pitanju varanje, imajući u vidu da je kakao krispi ipak dodatak, a da bi "čista" Diamond čokolada po poštenim merilima bila postavljena nekoliko mesta ispod, ali kako je to samo prženi kakao ovaj proizvod će ipak ostati na prvom mestu. 65% kakaa u masi, i dodatnih 3-4 krckavih prženih procenata stvaraju baš onu pravu mešavinu gorčine i slasti koja navodi na greh.

2. Činjenica da je Nestle preuzeo Centroproizvod ima i svojih loših i svojih dobrih strana. Mada je novi Cipiripi promašaj, Nestle čokolada sa 60% ekvadorskog kakaa je najbolja "čista" čokolada na domaćem tržištu. Mada 60% kakaa na prvi pogled deluje premalo, ukus ove čokolade je izuzetno uravnotežen i ima blagi osvežavajući osećaj mente. Zbog toga, ova čokolada postaje još ukusnija kada se dobro ohladi u frižideru, kada se osećaj ledenih kocki još više pojačava.

Jedno upozorenje: Nestle čokolada dolazi u 200 gramskom pakovanju, štangle su debele i tvrde. Naročito kada se izvadi iz frižidera, ovu čokoladu je jako teško pregristi, ali to samo dodaje zadovoljstvu njenog konzumiranja. Dodatno, ovo je jedna od retkih čokolada koja može da zadovolji moju potrebu za slatkišima sa samo jednom ili dve kocke.

3. Najlepše želje su uvek važile za najbolji srpski brend čokolada. Godine prolaze, a ove čoklade su i dalje u samom vrhu. Sa 75% kakao mase, Najlepše želje imaju najklasičniji ukus kakaa od svih ovde pobrojanih brendova. Uvek dobar izbor.

4. Sedam od deset ljubitelja čokolade zatvorenih očiju bira Bambi. Hm..... na kome je vršan ovaj eksperiment? Prvi utisak nakon probanja Bambi čokolade sa 70% kakao mase svakako je činjenica da je ova čokolada previše slatka. Zbog toga, čokolade ovog proizvođača sa jedne strane nisu prvi izbor za svakodnevno jelo, ali sa druge strane predstavljaju odličan materijal za mešanje sa voćem (Bambijeve čokolade sa dodacima su u samom vrhu na našem tržištu) kao i za pripremu torti i kolača, poput ranije pomenute brze čokoladne torte.

Nastavak sledi....

MEDITERANEO 2012.

Današnji gost bloger je Perica S. Radović s bloga Ne mogu da ćutim

Ove godine je Mediteraneo festival vina i gastronomije, treći po redu, održan u beogradskom hotelu Metropol Palas (24-25. novembra). Okupio je više od sto izlagača iz, uglavnom, bivše SFRJ. Bila je to lepa prilika za sve nas koji uživamo u vinu da proverimo (i degustiramo, tako je) šta je to što se krčkalo po podrumima i buradima širom ovih prostora.

            Za sve vas koji uživate u vinu, a niste bili u prilici da posetite ovaj festival, kao i za vas kojima je potrebna pomoć ili savet oko odabira vina, odlučio sam da u ovom kratkom pregledu predstavim nekoliko vina i vinarija koja su na mene ostavila jako dobar utisak.  Ovo je, inače, prvi put da se usuđujem da pišem o vinu. Napomena koja bi mogla da bude od koristi je da sva ova vina u prodaji koštaju oko deset evra.

 Pa da krenemo...

Bez ikakve sumnje, najsnažniji utisak na mene je ostavilo vino Crveni zapis, merlo iz smederevske vinarije Janko, berba 2008. Već kod omirisavanja  je bilo jasno da se radi o odličnom vinu. Veoma mala količina ove tečnosti izazvala je pravi mali spektakl za moje čulo mirisa. Izrazite arome višnje i jagodičastog voća i lepa rubin-crvena boja bile su odlična predigra za veoma skladan ukus, puno, aromatično telo i dobro izbalansirane tanine i kiseline. Ništa tu „ne štrči“, volim da kažem. Nagoveštaj ukusa vanile govori da je vino dobar deo sazrevanja provelo u baricima (hrastovoj buradi). Činjenica da je s vremenom koje je provelo u čaši bivalo sve bolje, kao i duga završnica (zadržavanje arome u ustima) najbolje govore o kvalitetu ovog vina, njegovom potencijalu za zrenje i lepezi uživanja koje nudi.

 Negotinska vinarija Matalj je već nekoliko godina vinarija čija vina privlače moju pažnju. Kao i gorepomenuta vinarija,  i Matalj nudi standardno dobra vina, za koja sa velikom sigurnošću možete da znate da vas neće izneveriti. Njihov Kremen, kaberne sovinjon, jedan je od mojih omiljenih kabernea,a  ovaj iz 2011. je sasvim opravdao moja očekivanja. Zagasitocrvene boje, snažnih aroma kupine, višnje i drveta (12 meseci je odležalo u bariku), i ovo vino ispunjava sve uslove za jedan hedonistički ugođaj.

Barikirani kaberne sovinjon vinarije Villa vina(ili vinarija Milosavljević) iz Bučja kod Trstenika je postao nezaobilazni deo moje nevelike vinske kolekcije. Švajcarski đak, čika-Milomir, na sreću svih nas koji uživamo u njegovim delima, poželeo je da svoje znanje o vinarstvu, stečeno u jednoj vinariji u kantonu Bern, donese u Srbiju. Tako se i rodila njegova vinarija, i iznedrila ovaj kaberne, koji je i ove godine svojim aromama šumskog voća razveselio moja nepca. Meki, izbalansirani tanini, sasvim dobro zaokruženi, učinili su da čika-Milomiru, po ko zna koji put, stisnem ruku, kao izraz poštovanja i zahvalnosti.

Veliku novost za mene predstavlja vinarija Belo brdo. Njihov štand sam posetio po preporuci, ali nažalost tek kada sam uveliko bio prešao na crvena vina, tako da bela nisam probao. Mnogi kažu da su sjajna, a ja bih izdvojio crveno vino Alma Mons, prilično neobičnu kupažu (mešavinu 2 ili više vina, obično različitih sorti) od čak 5 sorti: kaberne sovinjon, merlo, pti verdo, kaberne fran i marselan. Za ovu poslednju, među nama, nikad čuo... Ova mešavina daje prilično kompleksnu i mirisnu aromu, koja svoj pečat na nepcima ostavlja dugo pošto ste vino već ispili. Treba još napomenuti da je i ovo vino 12 meseci ležalo u baricima.

Iz valjevskog kraja nam dolazi vinarija zanimljivog imena: Pusula. Njihov kaberne sovinjon Semper Bene, 2009. me je iznenadio svojom svežinom, lakoćom i živahnošću, razigranim kiselinama i nemirnim taninima. Ovo vino je nedavno osvojilo srebrnu medalju na takmičenju za najbolja vina Srbije, što je potvrda da i ubuduće možemo očekivati sjajne stvari iz ovog podruma.

Na samom kraju, veliko mi je zadovoljstvo da vas upoznam sa mladom kragujevačkom vinarijom Art Wine, čiji se vinogradi nalaze u Grošnici kod Kragujevca. Za ljubitelje belih vina, koji su ovim tekstom ostali uskraćeni, preporučujem njihov odlični šardone Tangenta.  Ipak, pošto uvek prednost dajem crvenim vinima, podeliću s vama svoje utiske o njihovom kaberne sovinjonu sasvim prikladnog imena Argument. Ono što me je prilično iznenadilo u ovom zaista odličnom vinu je jasna aroma suve šljive, pomešana s nešto diskretnijom aromom vanile (barik, sećate se). Ljubičastocrvena boja, snažan buke i, rekao bih, malo otežana pokretljivost vina u čaši, sjajna su uvertira za slojevitost aroma i veoma zanimljivu i dugu završnicu. Nema sumnje da smo mi u Kragujevcu dobili jednu vinariju kojoj se, tako mi se čini, može verovati kada je kvalitet vina u pitanju.

Eto, nadam se da sam vam bar malo zagolicao maštu kada je ispijanje vina u pitanju. Potrudićemo se da vam moj domaćin na ovom blogu i ja i ubuduće na ovom mestu pričamo neke lepe priče o nekim lepim stvarima. Do tada, živeli!

Novi Cipiripi krem

Pre otprilike dve nedelje iznenadio sam se kada sam primetio da u supermarketima nema ni jedne kantice Cipiripi krema koji sam kupovao prilično redovno, pre svega zbog dobrog odnosa cene i kvaliteta.

Srećom, nestašica nije potrajala dugo, i već ovog vikenda u prodavnicama se ponovo pojavio Cipiripi, istina sa novim imenom proizvodjača, u novoj ambalaži, i što je najvažnije, sa novim ukusom.

Novi i stari Cipiripi

Novi ukus karakteriše osetna dominacija lešnika. Na žalost, ukus lešnika je previše jak, zbog čega novi Cipiripi gubi svoju prepoznatljivost i utapa se u more drugih, jeftinijih i manje kvalitetnih kremova.

Naravno, ovo je pitanje ukusa, i biće onih kojima će novi Cipiripi odgovarati više od starog, ali u mojim zalihama njegovo mesto zauzeće kremovi drugih proizvodjača. Šteta...

Vreme za čaj

Svi koji pogledaju podnaslov ovog bloga, uočiće da medju zadovoljstvima života ja na prvom mestu držim čajeve. Pa opet, do sada ni jedan tekst na ovom blogu nije govorio o njima.

Razlog za to leži u činjenici da u srbiji postoji samo jedna čajdžinica, koja dodatno ima samo jedno prodajno mesto, i to u Beogradu. Ako ima takvih koji još nisu čuli za Kuću čaja, više o njoj mogu da saznaju na zvaničnoj internet stranici čajdžinice, ovde.

Na žalost, u mojoj kolekciji trenutno ne postoji ni jedan čaj kupljen u Srbiji, i to već duže vreme. Nije to zato što ne želim da kupujem čajeve od domaćeg distributera, naprotiv. Jednostavno, tokom prethodne godine proveo sam mnogo vremena službeno putujući po inostranstvu (Italija, Nemačka, Poljska), te sam i čajeve kupovao u čajdžinicama pored kojih bi me naneo put.

Imajući u vidu da čajevi iz različitih čajdžinica mogu da se znatno razlikuju, ne želim da pišem o lišću koje sam doneo iz inostranstva, pre nego što budem ponovo u mogućnosti da ga uporedim sa onim dostupnim u Kući čaja.

Kako, uz malo sreće, nemam nameru da putujem nigde u narednom periodu, a moja kolekcija čajeva postaje sve siromašnija i siromašnija, Kuća čaja bi mogla da postane jedna od mojih narednih destinacija....

Dotle, ljubitelji čaja, molim za malo strpljenja.

Ah te ćufte...

Krajem septembra 2007 godine, nakon što smo supruga i ja pojeli sve ostatke od svadbene žurke, došlo je vreme da napravim svoj prvi samostalni ručak.
Iz nepoznatog razloga odlučio sam se za ćufte u paradajz sosu. Verovatno sam mislio da mogu po sećanju da ponovim recept svoje majke...

Kakva je to katastrofa bila! Malo je reći da su moje prve ćufte zagorele, ugljenisanost bi mnogo lakše definisala njihovo stanje. O sosu ne vredi govoriti.... grudve brašna, gorki ukus zagorelog mesa...

Ćufte smo na kraju bacili, i ručali kuvana jaja. A taj prvi ručak zauvek će nam ostati u sećanju kao odlična tema za šalu.

Jutros, nakon više od pet godina, razmišljajući o nedeljnom ručku, ugledao sam u zamrzivaču pakovanje mlevenog mesa i naprasno odlučio da ćuftama u paradajz sosu pružim još jednu šansu.

Na moje veliko iznenadjenje, nisam imao nikakvih problema prilikom pripreme. Ručak je bio odličan, i oduzeo mi je mnogo manje vremena nego što sam očekivao.

Šta se promenilo za ovih pet godina? I zašto sam čekao tako dugo da pokušam ponovo da pripremim jelo koje mi jednom nije spelo?
Pretpostavljam da su ovo pitanja na koja nikad neću dobiti odgovor...

Sendviči od plavog patlidžana

Ovo je izuzetno brzo, ukusno i lako jelo, koje se uz manje izmene može napraviti i u posnoj varijanti.

Potrebno je:
2 veća plava patlidžana,
jedno jaje
100 grama brašna
malo sušenog origana
po jedna konzerva sardine i tunjevine
100 grama kačkavalja
100 grama feta sira
jedan paradajz
kečap
ulje
voda


Dva veća plava patlidžana iseći na kriške debljine 1 cm.
U plitkom tanjiru pomešati brašno i origano. U dubljem tanjiru umutiti jaje sa malo vode.
Svaku krišku patlidžana umočiti u jaje, uvaljati u brašno a zatim ispržiti u dosta ulja. Četiri ili pet krišaka mogu da se prže istovremeno u tiganju.
Kada patlidžan porumeni, izvaditi ga iz ulja i ostaviti na salveti da se ocedi.

Na dno dubljeg tiganja poredjati onoliko krišaka patlidžana koliko može da stane. Na svaku krišku staviti najpre malo kačkavalja, zatim parče sardine, parče tunjevine, malo feta sira, kečap i kolut paradajza. Poklopiti sve to još jednom kriškom patlidžana da se napravi sendvič.
Svaki sendvič probosti čačkalicom kako se ne bi raspao.

U tiganj sa sendvičima sipati vodu do polovine i staviti na vatru. Kada voda provri, smanjiti vatru i kuvati desetak minuta, dok se kačkavalj ne otopi.

Sendviči mogu da se služe topli ili hladni.
 

Prekidamo program zbog važnog obaveštenja

Nakon skoro pola godine odsustva iz prodavnica, kompletan Pionirov Diamond program je ponovo tu, što se naročito odnosi na crnu čokoladu sa kako krispijem!

 



Odlična vest za sve ljubitelje domaće crne čokolade.

Santa Cristina iz Toskane

Sorta: kupaža Merlot i Sangioveze. Alkohol: 13%. Mesto kupovine: Merkator. Cena: 900RSD. Zemlja porekla: Italija. Oznaka kvaliteta: IGT. Berba 2010.

 

Više informacija: http://www.santacristina1946.it/en/products/santa-cristina-toscana-igt-2010

Santa Cristina je jedno od skupljih vina u svojoj (ipak nižoj) klasi, koje se može naći u srpskim supermarketima.

Ima prijatan nos sa elementima višnje, i taj prvi utisak predstavlja najprijatniji trenutak njegovog samog ispijanja.

Boja mu je tamna, ali nekako mutna, sa elementima zemljane braon.

Santa Cristina je izuzetno pitko i, za razliku od drugih italijana,  prilično direktno vino. Prvi ukus na jeziku je jak, sa elementima voća, obrazi su puni, ali bez preliva i palete ukusa.
Ono gde ovo vino zakazuje je grlo, gde se sliva poput vode i ne nudi skoro nikakvu završnicu.

Sa druge strane, Santa Cristina ima uravnoteženije tanine čak i od mnogih vina viših klasa, i nekoliko sati posle konzumiranja sam osećaj u ustima zna da bude prijatniji od sećanja na same trenutke ispijanja. Tome značajno doprinosi i ipak niži procenat alkohola koji ima u sebi.

 

Da je par evra jeftinije, Santa Cristina bilo bi odlično vino za svaki dan. Ipak, sa ovom cenom, ono ostaje zarobljeno negde izmedju vina za redovnu upotrebu i vina za uživanje u posebnim trenucima, i kao takvo nije vino kome se vredi vraćati, što je, u neku ruku, ipak šteta.

 

Ocena: 3,5 zvezdica.

Nemačko pšenično pivo

Erdinger, svetlo mutno nefiltrirano pšenično pivo. Mesto kupovine: Idea. Cena: 135 dinara. Zemlja porekla: Nemačka

 

U jednom od prvih tekstova žalio sam se da u lokalnim prodavnicama nije moguće pronaći zamenu za više nepostojeće Jelen Belo pšenično nefiltrirano pivo.

 

Tokom ove nedelje pokazalo se da nisam u pravu pošto je u Idea supermarketima moguće kupiti Erdinger, nefiltrirano pšenično pivo uvezeno iz Nemačke.

 

 

 

Jedina mana ovog piva je nešto viša cena za kućne uslove, ali nefiltirana pšenična piva i tako nisu napici za svaki dan, već pre dobrodošla promena u odnosu na poznati ukus.

Zato, kada poželite alternativu svakodnevnom svetlom pivu, probajte Erdinger.

La Cacciatora Barolo

Sorta: Barolo. Alkohol: 14,5%. Mesto kupovine: Merkator. Cena: 1400RSD. Zemlja porekla: Italija. Oznaka kvaliteta: DOCG. Berba 2007.

La Cacciatora Barolo se nedavno pojavio u srpskim mega marketima, gde predstavlja vino u višem cenovnom rangu.

U čaši, ovaj barolo ima bistru ali jako tamnu rubin crvenu boju što ga čini gotovo neprozirnim i nudi interesantne odsjaje.

Nos je izražen, oseća se barik (na flaši nema podataka o vremenu ležanja u buretu), čokolada i bobičasto voće.

Već prvi gutalj ljutinom podseća na visok procenat alkohola. I pored toga, a možda i baš zbog toga, prvi ukus na vrhu jezika je blag i vodenast kao i kod većine Barola.
Puno telo ovog vina ipak dolazi do izražaja u obrazima i grlu i ogleda se u dugoj i izuzetno prijatnoj završnici.

Posle svega, opšti utisak nakon ispijanja ovog vina je pozitivan i može se reći da je La Cacciatora Barolo vino kod koga cena odgovara kavalitetu, i koje će svakako prijati ljubiteljima ove italijanske sorte.

Na kraju, treba možda napomenuti i komentar moje supruge koja je konstatovala da alkohol iz ovog vina isparava iz kože oštrije i neprijatnije nego što je to slučaj sa drugim vinima koje pijemo, ali neka cena mora da se plati...

Ocena: 4 zvezdice

Brza čokoladna torta

Potrebno je:

1 margarin

200 grama šećera

6 celih jaja (razdvojiti belanca i žumanca)

pola kesice praška za pecivo

200 grama mlevenih oraha

250 grama brašna

pola šolje mleka

2 kašike džema od šipuraka

1 slatka pavlaka

najmanje 200 grama crne i 150 grama bele šokolade

PRIPREMA:

Umutiti jedan margarin, četiri kašike šećera, šest žumanaca, pola kesice praška za pecivo, dvesta pedeset grama brašna i pola šolje mleka. Razvući u pleh.

Koru ispeći do pola, da se ne osuši a da testo ne ostaje na čačkalici kada se probode.

Rastopiti najmanje dvesta grama crne čokolade (što više to bolje), pomešati sa dve kašike džema od šipuraka i tom smesom premazati koru.

Umutiti šest belanaca, sto grama šećera i dvesta grama mlevenih oraha, pa tu smesu preliti preko čokolade.

Zapeći u rerni.

Kada se ohladi, umutiti slatku pavlaku, premazati tortu i na vrh narendati sto pedeset  grama bele čokolade.

Za najbolji ukus ostaviti bar jedan dan da odstoji u frižideru.

Nestali ali nisu zaboravljeni...

Uslovi tržišta su neumoljivi, i mnogi artikli bliski hedonistima nestali su sa polica supermarketa, verovatno zbog slabe prodaje. Ovo je podsećanje na neke od njih.

1. Pionirova Diamond crna čokolada sa kako krispijem. Najbolja crna čokolada koja je mogla da se nadje u gradskim supermarketima iznenada je nestala sa polica pre nekoliko meseci. Pionirov Dajmond program je i dalje tu, ali sada su u prodaji samo bele i mlečne čokolade a to ipak nije prava stvar. Ovo je artikal koji mi najviše nedostaje.
2. Royal Maasdam. I ako maasdam u suštini predstavlja jeftiniju zamenu za emmental, ovo je bio najskuplji kačkavalj u lokalnim supermarketima, sa cenom preko 2000 dinara za kilogram. Ipak, kvalitetom je i te kako zasluživao cenu. Jedno vreme se mogao naći samo u Maxi marketima, da bi nestao iz njih i pojavio se u Merkatoru. Od prošle zime nema ga ni tamo. Nedostaje mi.
3. Jelen Belo pivo Apatnske pivare. Nefiltrirano mutno pšenično pivo predstavljalo je više interesantnu promenu na domaćem tržištu piva nego visokokvalitetni proizvod koji će mi zaista nedostajati. Ipak, bio je to jedinstven artikal, i uvek je šteta kada nešto što je drugačije i što nema alternativu postane nedostupno. Kao prethodni artikli, ovo pivo je nestalo iz prodavnica početkom proleća ove godine.

Postoje li artikli koji više nisu dostupni u prodavicama a koji vama nedostaju?

Na početku....

Cilj ovog bloga je da progovori o uživanju u ukusima u Srbiji, sa akcentom na gradu Kragujevcu (što verovatno može da se prenese na sve gradove Srbije sa izuzetkom Beograda, imajući u vidu da su u prestonici mogućnosti hedonističkog života ipak značajno bogatije).
Govoriće se, dakle, pre svega o čajevima, vinima i čokoladi, ali i o sirevima, mesu, povrću....
Biće tu tekstova o problemima nabavke sastojaka i opreme, zatim prikaza različitih artikala kao i povremenih recepata.
Pokušaću da održim tempo od jednog teksta nedeljno.
Sve primedbe i komentari su dobrodošli.