MEDITERANEO 2012.

Današnji gost bloger je Perica S. Radović s bloga Ne mogu da ćutim

Ove godine je Mediteraneo festival vina i gastronomije, treći po redu, održan u beogradskom hotelu Metropol Palas (24-25. novembra). Okupio je više od sto izlagača iz, uglavnom, bivše SFRJ. Bila je to lepa prilika za sve nas koji uživamo u vinu da proverimo (i degustiramo, tako je) šta je to što se krčkalo po podrumima i buradima širom ovih prostora.

            Za sve vas koji uživate u vinu, a niste bili u prilici da posetite ovaj festival, kao i za vas kojima je potrebna pomoć ili savet oko odabira vina, odlučio sam da u ovom kratkom pregledu predstavim nekoliko vina i vinarija koja su na mene ostavila jako dobar utisak.  Ovo je, inače, prvi put da se usuđujem da pišem o vinu. Napomena koja bi mogla da bude od koristi je da sva ova vina u prodaji koštaju oko deset evra.

 Pa da krenemo...

Bez ikakve sumnje, najsnažniji utisak na mene je ostavilo vino Crveni zapis, merlo iz smederevske vinarije Janko, berba 2008. Već kod omirisavanja  je bilo jasno da se radi o odličnom vinu. Veoma mala količina ove tečnosti izazvala je pravi mali spektakl za moje čulo mirisa. Izrazite arome višnje i jagodičastog voća i lepa rubin-crvena boja bile su odlična predigra za veoma skladan ukus, puno, aromatično telo i dobro izbalansirane tanine i kiseline. Ništa tu „ne štrči“, volim da kažem. Nagoveštaj ukusa vanile govori da je vino dobar deo sazrevanja provelo u baricima (hrastovoj buradi). Činjenica da je s vremenom koje je provelo u čaši bivalo sve bolje, kao i duga završnica (zadržavanje arome u ustima) najbolje govore o kvalitetu ovog vina, njegovom potencijalu za zrenje i lepezi uživanja koje nudi.

 Negotinska vinarija Matalj je već nekoliko godina vinarija čija vina privlače moju pažnju. Kao i gorepomenuta vinarija,  i Matalj nudi standardno dobra vina, za koja sa velikom sigurnošću možete da znate da vas neće izneveriti. Njihov Kremen, kaberne sovinjon, jedan je od mojih omiljenih kabernea,a  ovaj iz 2011. je sasvim opravdao moja očekivanja. Zagasitocrvene boje, snažnih aroma kupine, višnje i drveta (12 meseci je odležalo u bariku), i ovo vino ispunjava sve uslove za jedan hedonistički ugođaj.

Barikirani kaberne sovinjon vinarije Villa vina(ili vinarija Milosavljević) iz Bučja kod Trstenika je postao nezaobilazni deo moje nevelike vinske kolekcije. Švajcarski đak, čika-Milomir, na sreću svih nas koji uživamo u njegovim delima, poželeo je da svoje znanje o vinarstvu, stečeno u jednoj vinariji u kantonu Bern, donese u Srbiju. Tako se i rodila njegova vinarija, i iznedrila ovaj kaberne, koji je i ove godine svojim aromama šumskog voća razveselio moja nepca. Meki, izbalansirani tanini, sasvim dobro zaokruženi, učinili su da čika-Milomiru, po ko zna koji put, stisnem ruku, kao izraz poštovanja i zahvalnosti.

Veliku novost za mene predstavlja vinarija Belo brdo. Njihov štand sam posetio po preporuci, ali nažalost tek kada sam uveliko bio prešao na crvena vina, tako da bela nisam probao. Mnogi kažu da su sjajna, a ja bih izdvojio crveno vino Alma Mons, prilično neobičnu kupažu (mešavinu 2 ili više vina, obično različitih sorti) od čak 5 sorti: kaberne sovinjon, merlo, pti verdo, kaberne fran i marselan. Za ovu poslednju, među nama, nikad čuo... Ova mešavina daje prilično kompleksnu i mirisnu aromu, koja svoj pečat na nepcima ostavlja dugo pošto ste vino već ispili. Treba još napomenuti da je i ovo vino 12 meseci ležalo u baricima.

Iz valjevskog kraja nam dolazi vinarija zanimljivog imena: Pusula. Njihov kaberne sovinjon Semper Bene, 2009. me je iznenadio svojom svežinom, lakoćom i živahnošću, razigranim kiselinama i nemirnim taninima. Ovo vino je nedavno osvojilo srebrnu medalju na takmičenju za najbolja vina Srbije, što je potvrda da i ubuduće možemo očekivati sjajne stvari iz ovog podruma.

Na samom kraju, veliko mi je zadovoljstvo da vas upoznam sa mladom kragujevačkom vinarijom Art Wine, čiji se vinogradi nalaze u Grošnici kod Kragujevca. Za ljubitelje belih vina, koji su ovim tekstom ostali uskraćeni, preporučujem njihov odlični šardone Tangenta.  Ipak, pošto uvek prednost dajem crvenim vinima, podeliću s vama svoje utiske o njihovom kaberne sovinjonu sasvim prikladnog imena Argument. Ono što me je prilično iznenadilo u ovom zaista odličnom vinu je jasna aroma suve šljive, pomešana s nešto diskretnijom aromom vanile (barik, sećate se). Ljubičastocrvena boja, snažan buke i, rekao bih, malo otežana pokretljivost vina u čaši, sjajna su uvertira za slojevitost aroma i veoma zanimljivu i dugu završnicu. Nema sumnje da smo mi u Kragujevcu dobili jednu vinariju kojoj se, tako mi se čini, može verovati kada je kvalitet vina u pitanju.

Eto, nadam se da sam vam bar malo zagolicao maštu kada je ispijanje vina u pitanju. Potrudićemo se da vam moj domaćin na ovom blogu i ja i ubuduće na ovom mestu pričamo neke lepe priče o nekim lepim stvarima. Do tada, živeli!

Novi Cipiripi krem

Pre otprilike dve nedelje iznenadio sam se kada sam primetio da u supermarketima nema ni jedne kantice Cipiripi krema koji sam kupovao prilično redovno, pre svega zbog dobrog odnosa cene i kvaliteta.

Srećom, nestašica nije potrajala dugo, i već ovog vikenda u prodavnicama se ponovo pojavio Cipiripi, istina sa novim imenom proizvodjača, u novoj ambalaži, i što je najvažnije, sa novim ukusom.

Novi i stari Cipiripi

Novi ukus karakteriše osetna dominacija lešnika. Na žalost, ukus lešnika je previše jak, zbog čega novi Cipiripi gubi svoju prepoznatljivost i utapa se u more drugih, jeftinijih i manje kvalitetnih kremova.

Naravno, ovo je pitanje ukusa, i biće onih kojima će novi Cipiripi odgovarati više od starog, ali u mojim zalihama njegovo mesto zauzeće kremovi drugih proizvodjača. Šteta...

Vreme za čaj

Svi koji pogledaju podnaslov ovog bloga, uočiće da medju zadovoljstvima života ja na prvom mestu držim čajeve. Pa opet, do sada ni jedan tekst na ovom blogu nije govorio o njima.

Razlog za to leži u činjenici da u srbiji postoji samo jedna čajdžinica, koja dodatno ima samo jedno prodajno mesto, i to u Beogradu. Ako ima takvih koji još nisu čuli za Kuću čaja, više o njoj mogu da saznaju na zvaničnoj internet stranici čajdžinice, ovde.

Na žalost, u mojoj kolekciji trenutno ne postoji ni jedan čaj kupljen u Srbiji, i to već duže vreme. Nije to zato što ne želim da kupujem čajeve od domaćeg distributera, naprotiv. Jednostavno, tokom prethodne godine proveo sam mnogo vremena službeno putujući po inostranstvu (Italija, Nemačka, Poljska), te sam i čajeve kupovao u čajdžinicama pored kojih bi me naneo put.

Imajući u vidu da čajevi iz različitih čajdžinica mogu da se znatno razlikuju, ne želim da pišem o lišću koje sam doneo iz inostranstva, pre nego što budem ponovo u mogućnosti da ga uporedim sa onim dostupnim u Kući čaja.

Kako, uz malo sreće, nemam nameru da putujem nigde u narednom periodu, a moja kolekcija čajeva postaje sve siromašnija i siromašnija, Kuća čaja bi mogla da postane jedna od mojih narednih destinacija....

Dotle, ljubitelji čaja, molim za malo strpljenja.

Ah te ćufte...

Krajem septembra 2007 godine, nakon što smo supruga i ja pojeli sve ostatke od svadbene žurke, došlo je vreme da napravim svoj prvi samostalni ručak.
Iz nepoznatog razloga odlučio sam se za ćufte u paradajz sosu. Verovatno sam mislio da mogu po sećanju da ponovim recept svoje majke...

Kakva je to katastrofa bila! Malo je reći da su moje prve ćufte zagorele, ugljenisanost bi mnogo lakše definisala njihovo stanje. O sosu ne vredi govoriti.... grudve brašna, gorki ukus zagorelog mesa...

Ćufte smo na kraju bacili, i ručali kuvana jaja. A taj prvi ručak zauvek će nam ostati u sećanju kao odlična tema za šalu.

Jutros, nakon više od pet godina, razmišljajući o nedeljnom ručku, ugledao sam u zamrzivaču pakovanje mlevenog mesa i naprasno odlučio da ćuftama u paradajz sosu pružim još jednu šansu.

Na moje veliko iznenadjenje, nisam imao nikakvih problema prilikom pripreme. Ručak je bio odličan, i oduzeo mi je mnogo manje vremena nego što sam očekivao.

Šta se promenilo za ovih pet godina? I zašto sam čekao tako dugo da pokušam ponovo da pripremim jelo koje mi jednom nije spelo?
Pretpostavljam da su ovo pitanja na koja nikad neću dobiti odgovor...